I dalje je glavna tema u delu ljubitelja košarke koji su na strani KK Partizan to kako je Željko Obradović napustio klub. Jedni su i dalje mišljenja o tome da nije ostvario rezultatski cilj i da je razlaz bio neminovan, drugi i dalje govore o tome da su njegove metode prevaziđene i da više nisu efikasne kod mlađih generacija košarkaša ali i da nije sposoban da kontroliše svlačionicu, čak, bez obira na to da je većina prvotimaca beogradskih crno- belih izjavljivala da je upravo trofejni stručnjak razlog zbog kojih su se opredelili da karijere nastave u glavnom gradu Srbije. Najmanje je zapravo onih koji su se okrenuli budućnosti i gledaju ka tome šta Partizan zapravo može da očekuje u nastavku ovakve sezone koja bez obzira na sve i dalje traje.
Da stvari nisu onakve kakvim ih predstavljaju, ali i da gotovo ceo svet pod povezom prošlosti preko očiju pokušava da gleda u budućnost dokazalo se time što i ovi profesionalni sportisti nemaju elementarne osnove lepog ponašanja, poštovanja autoriteta, veru u iskustvo potvrđeno bogatim iskustvom, ali da sa druge strane itekako silno žele da se njihova prava poštuju bez imalo svesti o tome da ipak postoje neke obaveze. Dakle, svojim postupcima su precrtali kategoriju koja se odnosi upravo na taj profesionalizam koji se od njih očekuje na prvom mestu.
Sa druge strane ni uprava KK Partizan nije pokazala profesionalizam sa svoje strane ali ni veštine rukovođenja. Problemi su bili očigledni i gurani su pod tepih a podrška navijača, ne samo ona sa tribina, zloupotrebljena je na različite načine. Pogrešno rukovođenje dovelo je do toga da osim finansijskih Partizan nije vodio računa o drugim ciljevima što je dovelo do potpunog raspada sistema, katastrofalnih sportskih rezultata i na kraju rastanka sa velikim Žocom i nezadovoljstvom crno- bele publike čijem trajanju gotovo da se kraj i ne nazire.
Izgubljeno poverenje navijača o kojem sam i ranije govorio sada je očigledno i biće veoma teško popraviti taj odnos i apsolutno sam siguran da su promene u upravi neminovna stvar.
U dobru se ne uzvisi, u lošem se ne ponizi…
I baš iz ugla ove izreke može se komentarisati odnos prema navijačima i egoizam predsednika kluba koji je danas glavni na meti kritika i čiji odlazak pozivaju navijači. Navijači koji su kupili karte izdvajajući novac koji je ne tako davno predsednik Mijailović minimizovao izjavama o tome kako najveće zasluge za budžet pripadaju upravo njemu?! Više od polovine budžeta od kupljenih karata između ostalog iskorišćeno je za dovođenje Džabari Parkera kojim se predsednik hvalio na sav glas i više puta apostrofirao ovog igrača kao najveću akviziciju kluba u istoriji.
Istina, Džabari jeste najveća akvizicija i najveće ime u srpskoj košarci ali pokazalo se ni izbliza onakav igrač kakav je bio do dolaska u Beograd. Uz višak kilograma i formom za čiji popravak do danas nije pokazao ni najmanju želju. Treba li igrač da snosi neke posledice? Ko je taj ko igračima treba da ukaže na njihove obaveze, da skrene pažnju na ponašanje pojedinaca? Pretpostavlja se da je to posao predsednika pa i sportskog direktora od kojih nismo čuli da imaju osećaj krivice za bilo šta! Doduše Savić je otišao dok se predsednik sakriva i po ko zna koji put nije spreman, ili nema hrabrosti da izađe pred navijače.
Ostaje možda jedina stvar koja se može zameriti Željku Obradoviću a to je nedovršena priča o nametnutim igračima o čemu je i sam više puta govorio isključujući mogućnost da može da se potpiše neki igrač bez znanja njega kao glavnog trenera.
Govorio sam ranije i o grupi prepotentnih igrača koji su tu nadmenost pokazivali od prvog minuta pred publikom. Sterling Braun, Tajrik Džons, Lundberg, pa i Vašington… igrači koji i danas figuriraju kao glavni krivci za odnos prema igri i na kraju rezultat. Lundberga se klub odrekao pre samog starta sezone, Tajrik Džons se rastao sa klubom na početku predstojeće godine dok je Braun i dalje u rosteru ali bez naklonosti publike. Po mom mišljenju i kralj nebitnih rekorda Vašington je jedan od krivaca zbog čega Partizan nije uspeo da uspostvai timsku igru i zbog čega su neke pobede pretvorene u poraze.
Otišao je Željko Obradović, Zoran Savić i još polovina članova uprave o čemu se ne govori a što itekako znači da su postojali klanovi, sukobi i podele u samom rukovodstvu. Na mesto sportskog direktora došao je Paspalj kojem zbog trenutka unapred spočitavaju neke odluke i zamisao kakav je sasvim normalno da ima. Na kraju treba meriti rezultate a ne to što Žarko dolazi nakon odlaska Obradovića i pod rukovodstvom još uvek Mijailovića. Na kraju Paspalj je ipak ljudska i košarkaška legenda što se ne bi smelo i ne bi trebalo zaboraviti.
I sam sam i dalje mišljenja da je Ocokoljiću trebalo ukazati šansu na mestu prvog trenera ali njegov ostanak u stručnom štabu svakako treba i da znači podrška Penjaroji koji sa jedne strane dolazi sa značajnim iskustvom i poznavanjem španske košarke. Sa druge strane njegove nedostatke je teško izmeriti unapred ili ih potencirati pre ukazane prilike.
Nakon značajne pobede u derbiju i pobede protiv Bajerna Ocokoljić je doživeo dva ubedljiva poraza u mečevima sa Virtusom i Žalgirisom. Penjaroja se nije proslavio na premijeri protiv Makabija pred domaćom publikom uz još jednu rezultatsku katastrofu dok je možda samo za utehu nešto neizvesnija utakmica i bolja igra protiv Valensije gde je Partizan, istina, imao šanse ali ih nije iskoristio kao i nebrojeno puta do sada.
Sledi druga polovina Evrolige i duplo gostovanje za Partizan koji kreće sa poslednje pozicije i svega šest pobeda. Slede dve prilike da Penjaroja upiše prvu evroligašku pobedu sa Partizanom. Igraće crno- beli prvo protiv Monaka a zatim i tri dana kasnije protiv Barselone, timova koji u ovome trenutku imaju duplo više sakupljenih pobeda od slavnog kluba iz Beograda. Kreće Partizan u pohod na pobede koje jedino u ovome trenutku nedostaju dok se o nekom višem plasmanu i ne razmišlja jer veoma je teško i pretpostaviti na koji način će Partizan ostvariti 13 ili 14 pobeda u preostalih 19 susreta što je neophodno da bi se uopšte razmišljalo o eventualnom igranju plejof-a.
Iz povreda izlaze Pokuševski, očekuje se Karlik Džons a ne tako mala očekivanja su i od Pejna i tek pristiglog centra Džakirija. Sigurno da treba vreme kojeg nema da bi se kockice složile ali svakako treba pružiti podršku i tek onda komentarisati šta je to što Partizan može u nastavku!
